Čuvaj se...

Foto by:A.Stojanovic

I nisam te želela. Nisam te volela. Samo malo zabave u ova čudna vremena. Samo pruženu ruku i zagrljaj. A onda si me poljubio... Nije to bio filmski poljubac. Nisu od njega čak ni kolena klecala. Ali tvoje usne su tako savršeno prijanjale na moje,da sam samo želela još i još i još. A onda si me i zagrlio. Ne nisam se istopila. Nisam čak ni drhtala. Ali sam na tvojim grudima poželela da sanjam neki novi i srećniji svet. A onda si me dodirnuo. Nije to bio dodir od kog se ledi dah. Nije čak bio ni idealan. Ali svaki tvoj dodir otvrao je nove horizonte. Sa svakim sam uranjala u neki novi univerzum.
I tu smo stali... Nismo dotaknuli sedmo nebo,ipak je ovo nesavršeno vreme. Od tada te nema... Ne boli,ne patim. Samo želim da znam,zašto? Toliko puta postavljeno pitanje bez odgovora. Reči se gube na neliko kilometara od naših gradova. Na pozive ne odgovaraš. Na skaype,odavno  offline. Tražila sam te pustim ulicama tvog grada. Svaki je prolaznik imao tvoj pogled. Hrabrosti nisam imala na tvoja vrata da zakucam. Uspela sam te pronaci...Zajednički put do mog grada. Mazio si me... Ne,ni ovaj se put nisam istopila. Nisam te volela. Samo sam želela još i još i još... Surovi život,opet me je ostavio bez tebe. I dalje sam tragala,ali moje molitve ostale su ne uslišene. Skupila sam hrabrost i došla na tvoj prag. Večeras sam te videla... Nisam te dodirnula,blag poljubac u obraz i tvoj pogled za autobusom koji odlazi... Nema te...
Vise nemam ni nadu,više ne postavljam pitanja. Samo tužan uzdah za vozom sudbine koji te odvozi daleko od mene.. Čuvaj se...

Crni anđeo...

Pojavio si iznenada,nepozvan i ne najvaljen.Kao letnja kiša da mi pokvariš dan. U mislima šetas i ulaziš u san.Psujem,iako ženstveno nije i mrštim se.Davno smo zatvorili knjigu sa sagom o nama.Zaboravili je u hodnicima nadanja i bola.Zašto se vraćaš na mesto zločina?Zašto otvaraš korice zapečaćene suzama?Rane koje su zacelile ponove sveže postaju.Ali i dalje briga te,na moju poneku nevešto izgovorenu nežnost,kao da glavu okrećeš,smeješ se mojim mislima upućenim tebi...i i dalje je za tebe sve ovo, i dalje smo za tebe mi samo gruba šala nekoga ko surovo meša karte naših života...Da,i sada znam...ja nisam htela anđela,htela sam crnog đavola,od tebe sam to i dobila. . .stavio si prah na telu mom koji nikad,nikad neće proći. . .

Laku noć...

Prvi put posle ko zna koliko godina...poželela sam nekog da poljubim...Iako ne znam ga samo da spustim glavu na njegovo rame...da pomilujem mu lice i izbrišem tugu iz oka...Posle toliko godina...nešto u meni je počelo da se budi...lagano,sasvim lagano...Zaboravljeni osećaji i duša kao da lagano otvaraju oci,pružaju ručice i spremaju se za nešto novo...Dugo je moje lice krasila tuga,sad stidljivo se pojavljuje osmeh... Još uvek su to samo naznake nečeg zaboravljenog...još uvek to nije sjaj u oku...samo iskrica,ali i ona mi se posle toliko godina cini veličanstvenom... Kao da daje neku novu notu mojoj ustaljenoj svakodnevnici... Ali tu je i strah...taj tihi pratilac svih mojih želja i nadanja... Plašim se,plašim se čak i glasno da izgovorim svoje misli da me neko nebi čuo i umesto radosti,vratio mi bol... to nebih podnela... Zato i sada idem da u snovima trazim spas. Možda ću te sanjati,mozda ne...ko to zna... Ali svakako od kad mi se šetas po mislima moji su snovi u boji... I sada kada ti ne znaš i nečuješ...napisaću...tako jednostavno,ali sa uzdahom...Laku noć! Ljubim te!

Kilometri...

"U gluvo doba noći stiže tvoja poruka. U njoj samo nekoliko reci i ono tvoje "v.t.p"...Tako jednostavno,ali zadrhtala sam...i znam da ću te noćas sanjati...Kilometri nas dele,ali naučeni da samo ljudi mogu biti prepreka našem spokoju,kilometre ni ne brojimo..."

Nedostaje...

"Nedostaje mi...Nedostaje mi tvoj nevešti dodir i onaj bezobrazni osmeh. Nedostaje mi kada me"gutaš"pogledom i "ljubomorno"čuvaš za sebe. Nedostaje mi tvoja rupica na bradi i ono nevaljalo š. Nedostaje mi"želim te"koje tako slatko sklizne sa tvojih usana. Nedostaje mi tvoje čelo,da te poljubim pred odlazak. Nedostje mi čak... i tvoj tuzni pogled,pa ti ja onda dugo ljubim lice u nameri da odagnam bol. Nedostaje mi sve tvoje..."

Volim te...

Suviše umorna da bih pisala.
Suviše tužna da razloge nalazim.
Suviše smorena da misli smirim.
Suviše rastrzana da sebe pronađem.
Suviše ranjena da vreme ranu zaleči.
Suviše bolna da bol tako lagano umine.
Suviše sati da pitam se čemu teku.
Suviše dana da smisla im nema.
Suviše godina u magnovenju što prođoše.
Suviše slova…ali napisaću ti…eto…ipak ću ti napisati  kako te volim…

Volim te poljupcima dok nežno tragam po tvom telu,tražeći središte tvoje duše.
Volim te zagraljem kad na tvom ramenu nađem mirnu luku.

Volim te drhtajem kad primičeš mi se lagano.
Volim te snovima u kojima sve tako lako je.
Volim te telom kad žudim i drhtim za tobom.
Volim te kad se spajam sa tvojom dušom.
Volim te kad ljubav vodim sa tvojim mislima.
Volim te suzama kad ne postoji mogućnost da dodirnem te.
Volim te čekanjem kad dani prolaze,a nemam te.
Volim te koracima kada me vode do tebe.
Volim te vrhovima prstiju dok ispisuju putanju po tvom telu.
Volim te jutrom kad sneno me probudi na tvojim grudima.
Volim te svakim pisamcetom na displeju kada to najmanje očekujem.
Volim te svakim pozivom kad čujem te pred san.
Volim…

Ali ti neću reći zašto…ne znam zašto i na teška pitanja odgovore nikad ne nalazim…

...volio sam...

Rekao si:"Volio sam"...ali tvoje oči drugačije su sjale.Kad rekla sam ti:"Volim te"...tvoje oči postadoše iskrene i zagrljaj setan...uz uzdah sišlo je sa tvojih usana :"Žao mi je"... Bolelo je...ali i dalje i ispod ovog tuđeg neba pred san molim se...

http://www.youtube.com/watch?v=EghFszJEieU&feature=BFa&list=UULqfDA2San6JNCkKig_V_Ug&lf=plcp

Najboljem dečku...

foto by:Z.Mojsin

Nekad se prosto izgube reči...u vrtlogu emocija čovek samo zanemi,pogleda tuznog i lica skamenjenog od bola. Ne,nisam pesnik i neću to biti čak ni za tebe. Samo boli,a bolu je nekako lakše kad se izlije u ove redove. Ne,nije to ljubav...veze to nema sa tim...Ali,ja ipak ne umem da opišem ovaj tup osećaj u stomaku,u grlu ponor,a vazduha niotkuda...Možda je to samo predosećaj...ženska intuicija rekao bi neko da se napravi pametan... Ali ne ja znam da ćeš je noćas sanjati... Nisu džabe sve one pesme,svi oni stihovi tužni... Mozda je i voliš...hm...ko bi to ikada očekivao od tebe. Sve su one,pa čak  i ja,dobijale samo mrvicu tvog pogleda,poneka je dobila i strast,neka je čak imala sreću da okusi i neku nežnu reč...izgovorenu toliko puta da više deluje savršeno...Ali ko zna kako je ona uspela da raspukne kamen tvoje duše i polovinu odnese sa sobom...tako mi se čini.. Delovao si tako slomljen sa jednom tako prostom recenicom"Družili smo se"... Nekad sam mislila da umeš i možeš da voliš,nekad mi se činilo da su tuđa srca za tebe samo lutke od porcelana,koje kada se izigraš sa njima jednim laganim potezom tresneš u zid da se raspše u hiljadu komadića... Znam slični smo,kako ja to kažem kao braća bliznaci, i znam kako ja ljubomorno čuvam svoje boli negde na dnu svog bića i kako sitnica ume da me pomeri iz koloseka...ali nekada mi se čini,baš kao ove noći,da si ti samo jedan veliki plišani meda kome su srce uzeli ili oteli ili mozda poneli za sobom,a ti tužan i dalje čekaš da se ona vrati,pružiti ti ruku i pomogne da ustaneš sa hladnog tla...Eh...šta bih dala da je bar neka misao o njoj promašila i došla na moju adresu... Neki od nas,baš kao i ja noćas,kao i čitavog života osuđeni su da budu na klupi za rezervne igrače... Život nedaje povratne karte,hrabro sam jednom izgovorila...da sam samo znala koliko sam u pravu...

Moj si ceo svet....:)))

Moja si poteba i smisao.

Moj si uzdah i drhtaj.

Moja si noć i bol.

Moja si čežnja i nada.
Moja si želja i molitva.
Moje si jutro i svaki moj dan.
Moj si slatkiš i svaka misao.
Moj si uzdah i snaga.

Moje si srce u ritmu tvog sto kuca i duša koja se nada.

Moja si ljubav i svaki zagrljaj.
Moja si svaka reč i usne kad zaneme.
Moja si slika i moja poruka.
Moja si sreća i nostalgija.
Moj si pogled i oci kad sklope se.
Moj si i sitnice što sećaju.
Moj si poziv i melodija kad pozivaš me.
Moja si sifra i verni „čuvar“ ekrana.

Moj si korak i trk.

Moje si čekanje i tvrdoglavost.
Moja si ludost i beznadežnost.
Moj si flim i snimak.
Moja si beba i uvek moja beba.
Moja si šala i bezobrazluk.
Moj si osmeh i poneke ružne reči.

Moj si sunce i nebo posuto zvezdama.
Moj si praznik i moja atmosfera.
Moja si zora,podne i moje veče.

Moja si pesma i svaka nota.
Moj si ceo svet....:)))

I sta sad?

Sve je počelo nenadano,pa lepo i na kraju fantasično. Da,baš tako na kraju je fantastično očajno i poražavajuće. Bila sam tvoje rame za plakanje,slušala te,tešila,saosećala se,delila tvoj bol na pola u nad da će ti tako biti lakše i da ce proći. Bio si kao maleni dečak,sa tužnim pogledom i tražio si nekoga,nešto...Naivno,žensko!!! Utešila sam te,podelili smo bol,ozdravilo je tvoje ranjeno srce. Ali nesvesno tada si „porastao“,dobio injekcije samopuzdanja,krila su porasla,a i nosić se zario visoko u nebo. Bez obzira na sve,nisam želela tebe,vezu,vezivanje,ništa od toga. Nisam te zamišljala kraj sebe,nisam to želela. Samo je sad meni bila potreban injekcija samopuzdanja i malo nežnosti da život učinim podnošljivijim. Pričali smo o tome,mnogo puta sve sitnice kroz razgovor prošli i složili se da ćemo oboje iz svega izvući ono što nam je potrebno i da ce nam život uz to svakako biti podnošljiviji. Pružio si mi trunčice nečega...što ličilo je na nešto lepo i spokojno. A onda,što si brže mogao...pobegao si. Toliko sam puta premotavala film u glavi,pitala se gde sam pogrešila,šta sam rekla ili učinila,poruke su ostale neodgovorene,na pozive se nisi javljao,kompjuter je „mirovao“...Uspela sam da dođem do tebe,ali naišla sam samo na zid ćutanja... Ogovore na pitanja nisam dobila,gledao si me,mazio i opet pobegao...Sve se ponovilo. Nestao si ponovo,ali kao da si se za ten vratio,rekao si da je prošlo i da je sada sve ok... Istorija se ponovila...ponovo beg...Poruke i dalje ostaju neogovorene,na pozive ne javljaš se,komjuter je sad skroz“otupeo“...i isto pitanje sa početka.
I sta sad?