I sta sad?

Sve je počelo nenadano,pa lepo i na kraju fantasično. Da,baš tako na kraju je fantastično očajno i poražavajuće. Bila sam tvoje rame za plakanje,slušala te,tešila,saosećala se,delila tvoj bol na pola u nad da će ti tako biti lakše i da ce proći. Bio si kao maleni dečak,sa tužnim pogledom i tražio si nekoga,nešto...Naivno,žensko!!! Utešila sam te,podelili smo bol,ozdravilo je tvoje ranjeno srce. Ali nesvesno tada si „porastao“,dobio injekcije samopuzdanja,krila su porasla,a i nosić se zario visoko u nebo. Bez obzira na sve,nisam želela tebe,vezu,vezivanje,ništa od toga. Nisam te zamišljala kraj sebe,nisam to želela. Samo je sad meni bila potreban injekcija samopuzdanja i malo nežnosti da život učinim podnošljivijim. Pričali smo o tome,mnogo puta sve sitnice kroz razgovor prošli i složili se da ćemo oboje iz svega izvući ono što nam je potrebno i da ce nam život uz to svakako biti podnošljiviji. Pružio si mi trunčice nečega...što ličilo je na nešto lepo i spokojno. A onda,što si brže mogao...pobegao si. Toliko sam puta premotavala film u glavi,pitala se gde sam pogrešila,šta sam rekla ili učinila,poruke su ostale neodgovorene,na pozive se nisi javljao,kompjuter je „mirovao“...Uspela sam da dođem do tebe,ali naišla sam samo na zid ćutanja... Ogovore na pitanja nisam dobila,gledao si me,mazio i opet pobegao...Sve se ponovilo. Nestao si ponovo,ali kao da si se za ten vratio,rekao si da je prošlo i da je sada sve ok... Istorija se ponovila...ponovo beg...Poruke i dalje ostaju neogovorene,na pozive ne javljaš se,komjuter je sad skroz“otupeo“...i isto pitanje sa početka.
I sta sad?