Najboljem dečku...

foto by:Z.Mojsin

Nekad se prosto izgube reči...u vrtlogu emocija čovek samo zanemi,pogleda tuznog i lica skamenjenog od bola. Ne,nisam pesnik i neću to biti čak ni za tebe. Samo boli,a bolu je nekako lakše kad se izlije u ove redove. Ne,nije to ljubav...veze to nema sa tim...Ali,ja ipak ne umem da opišem ovaj tup osećaj u stomaku,u grlu ponor,a vazduha niotkuda...Možda je to samo predosećaj...ženska intuicija rekao bi neko da se napravi pametan... Ali ne ja znam da ćeš je noćas sanjati... Nisu džabe sve one pesme,svi oni stihovi tužni... Mozda je i voliš...hm...ko bi to ikada očekivao od tebe. Sve su one,pa čak  i ja,dobijale samo mrvicu tvog pogleda,poneka je dobila i strast,neka je čak imala sreću da okusi i neku nežnu reč...izgovorenu toliko puta da više deluje savršeno...Ali ko zna kako je ona uspela da raspukne kamen tvoje duše i polovinu odnese sa sobom...tako mi se čini.. Delovao si tako slomljen sa jednom tako prostom recenicom"Družili smo se"... Nekad sam mislila da umeš i možeš da voliš,nekad mi se činilo da su tuđa srca za tebe samo lutke od porcelana,koje kada se izigraš sa njima jednim laganim potezom tresneš u zid da se raspše u hiljadu komadića... Znam slični smo,kako ja to kažem kao braća bliznaci, i znam kako ja ljubomorno čuvam svoje boli negde na dnu svog bića i kako sitnica ume da me pomeri iz koloseka...ali nekada mi se čini,baš kao ove noći,da si ti samo jedan veliki plišani meda kome su srce uzeli ili oteli ili mozda poneli za sobom,a ti tužan i dalje čekaš da se ona vrati,pružiti ti ruku i pomogne da ustaneš sa hladnog tla...Eh...šta bih dala da je bar neka misao o njoj promašila i došla na moju adresu... Neki od nas,baš kao i ja noćas,kao i čitavog života osuđeni su da budu na klupi za rezervne igrače... Život nedaje povratne karte,hrabro sam jednom izgovorila...da sam samo znala koliko sam u pravu...