...i srušiše se lepi snovi moji...

Pitao si me:“Šta želiš od mene“?!
Tako jednostavno,lako postavljeno pitanje...
Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi
Kao oni šareni staklići kaleidoskopa
I - svaki put mi je druga slika 

u očima kad zažmurim.
…što bi rekao Balašević.
A ja…sam uporno gledala

u dopola popijen nes i
na dnu čaše pokušavala naći odgovor.
Možda sam i znala,ali to je
bilo tako teško pretočiti u reči.
Tako komplikovano sve te želje,
novootkrivene emocije,strahove…
sklopiti u rečenice.
Gledala sam te,tako lepog
kao da sam te četkicom sna crtala.
Taj osmeh koji je u meni budio
tako različite emocije.
 Plašila sam se,drhtala...
Nisam umela da prepoznam svoje srce. Ono je počelo da kuca.Posle toliko godina tišine,oglasilo se,podsetilo me je da je tu,da je živo i da jos uvek želi i oseća. Najumilnija muzika njegovih ,tako davno zaboravljenih, otkucaja budila je samo strah. Toliko puta sam to isto srce na dlanu poklonila nekom. A ono se rasulo u hiljade komadića. Sa mukom sam svaki put sklapala delove,nadljudske napore ulagala da ponovo oživim srce i udahnem mu zrak. Uspevalo je...počinjalo je disati. Prvi put kad sam ugledala tvoje oči,ono je počelo kucati i kao da se nasmešilo. Ne naviknuta na bat njegovih otkucaja,uplašila sam se. I kad je ono poželelo da ti kaže odgovor,ućutkala sam ga,strah ga je ućutkao. I dalje sam te gledala  i samo je osmeh mogao da me izda,a možda i sjaj u oku. Na tvom licu tražila sam odgovore,davno izgubljene nade. Kako sam ti mogla reći da prvi put kad sam te ugledala da sam poželela da te zagrlim kao da je to najnormalnija stvar na svetu...kao da sam te toliko put grlila u drugim svetovima. Nisam ti umela objasniti da si jednim osmehom uspeo da pokosiš bršljen oko mog srca. Nisam imala hrabrosti... A želela sam i trenutak me je delio od želje da spustim usne na tvoje slepoočnice...strah taj tihi pratilac zaustavio je i moje reči,moje ruke i telo. Ipak sam ja tatina princeza i gordost mi nije dala napred. Na dnu čaše odgovora nije bilo. A svoju želju,svoje „znam“ sam sakrila duboko u sebi. Srce je mozda i htelo da vrisne,kucalo je najjače da bi nadjačalo strah...ali u borbi sa njim izgubilo je bitku. I zato sada piše... Ipak su olovka i papir njegov davno zaboravljeni teren.
I daću ti ove reči,jer moć govora nestala je u izgubljenim bitkama. Poslušaću srce...ovaj put. Pa,iako me izneveri...neka... Ono je počelo da kuca,da se budi. Pružiću mu zrak i neku novootkrivenu nadu,tako malenu i skoro nevidljivu. Čuti i jedan njegov otkucaj,vrednije je od svih dana provednih u tišini.
A ti učini sa ovim rečima šta ti je volja. Ponesi ih kao trofej iz najtežeg lova. Raspi ih kao uvele latice po poljima mojih nadanja. Ili ih zagrli jako,stegni ih najjače i čuvaj...Ne daj nikome da razotkrije njihovu lepotu i moć. Daću ti ove reči,a ti ih nosi kao najlepši orden na grudima svoje jačine.