Ironijo života...

Prosao je sat iza ponoći,budna sam...moj ludi bioritam. Zoveš me,a nadala sam se,očekivala da nećeš. Svaku tvoju laž znam..toliko puta je ponoviš da nekad zazvuči mi kao istina. Pričamo dugo skoro čitav sat. Lažeš me,iako znaš da ti ne verujem. Smejemo se,a znaš da osmeh je samo maska. Stiže ti poruka,čitaš mi. Pretpostavljam da je neka cica i bila sam u pravu. Poruka je "cirkularna",znala sam sadržaj čim si poćeo. Govorim ti da joj odgovoriš,pričaš mi vašu pricu,kažeš da samo je zanimacija. Koja po redu,pitam se. Nastavljaš da me lažeš...pričaš o dolasku,da želiš da me zagrliš,maziš se rečima. Opet stiže poruka,ista cica i slična"cirkularna"poruka. Ne odgovaraš joj. Nisam ljubomorna,znam te i znam da je to kod tebe tako prirodno. Nedostaje ti ljubav,želiš da se zaljubiš,da te neko voli. A ja se pitam lažeš li mene ili sebe. "Samo je nostalgija i samoća proradila. Sve ce biti isto kad se probudiš",govorim ti,a tako se nadam da možda ovoga puta neću biti u pravu.. Boli svaka reč,ali onako tupo,podmuklo. Znam te i znam da će sve proći...i uvek mislim da je prestalo. A onda se pojaviš kao tmuran oblak da mi pokvariš dan,da sve znakove ka sebi okreneš. Nestalan si..."lelujaš svuda"kako ja to volim da kažem. Skori odlazak na put...ponovo...probudio ti je nostalgiju. I kao po nekom nepisanom pravilu okrećeš se meni,znaš da ćeš u mojim rečima i smehu naći utehu i zagrljaj...makar me čuo samo preko telefona. Uspavao si se i otišao u san. A ne znaš da sam ja još uvek budna i da ne smem da sklopim oči. Sanjaću te,kao uvek posle ovakvih razgovora. Probudiću se sa nadom i bolom,trajaće znam neko vreme. A onda će me svakodnevica vratiti u realnost i podsetiti me da je sreda odavno prošla,a da ti po staroj dobroj navici nisi došao. Doćiće i vreme za put,otićićeš uz gomile opravdanja i naćićeš hiljade razloga. A kada te opet"pukne nostalgija"znaćeš na čija vrata da zakucaš.
Ironijo života...

...surovi realista...

Ipak sam ja samo surovi realista... Lepo si to rekao. A volela bih da sam večiti optimista kao ti. Volela bih da u svakoj kapi kiše vidim radost,od nje cveće raste. U svakoj pahulji snega veselje,od nje će deca napraviti predivnog sneška.Hladnoća je u tvojima očima lepa,jer maštaš da je neko tu i greje ti dušu. Prepreke nepostoje,u nama su samima bila bi tvoja misao. Granica nema u nasim su glavama.

A ja ipak od kiše,vidim samo pljusak koji me tera da ostanem u kući. Kad ugledam sneg,pitam se samo kolika će biti gužva u saobraćaju. Hladnoća me podseća na prazne ulice... Prepreke su tu na svakom našem koraku,ograničavaju nas i stvaraju tenzije. Donose frustracije i bol. Granica ima svuda i one sprečavaju da idemo dalje,da jače mašemo krilima...one nam seku krila...

Ipak sam ja surovi realista...a volela bih da sam večiti optimista kao ti.

...i srušiše se lepi snovi moji...

Pitao si me:“Šta želiš od mene“?!
Tako jednostavno,lako postavljeno pitanje...
Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi
Kao oni šareni staklići kaleidoskopa
I - svaki put mi je druga slika 

u očima kad zažmurim.
…što bi rekao Balašević.
A ja…sam uporno gledala

u dopola popijen nes i
na dnu čaše pokušavala naći odgovor.
Možda sam i znala,ali to je
bilo tako teško pretočiti u reči.
Tako komplikovano sve te želje,
novootkrivene emocije,strahove…
sklopiti u rečenice.
Gledala sam te,tako lepog
kao da sam te četkicom sna crtala.
Taj osmeh koji je u meni budio
tako različite emocije.
 Plašila sam se,drhtala...
Nisam umela da prepoznam svoje srce. Ono je počelo da kuca.Posle toliko godina tišine,oglasilo se,podsetilo me je da je tu,da je živo i da jos uvek želi i oseća. Najumilnija muzika njegovih ,tako davno zaboravljenih, otkucaja budila je samo strah. Toliko puta sam to isto srce na dlanu poklonila nekom. A ono se rasulo u hiljade komadića. Sa mukom sam svaki put sklapala delove,nadljudske napore ulagala da ponovo oživim srce i udahnem mu zrak. Uspevalo je...počinjalo je disati. Prvi put kad sam ugledala tvoje oči,ono je počelo kucati i kao da se nasmešilo. Ne naviknuta na bat njegovih otkucaja,uplašila sam se. I kad je ono poželelo da ti kaže odgovor,ućutkala sam ga,strah ga je ućutkao. I dalje sam te gledala  i samo je osmeh mogao da me izda,a možda i sjaj u oku. Na tvom licu tražila sam odgovore,davno izgubljene nade. Kako sam ti mogla reći da prvi put kad sam te ugledala da sam poželela da te zagrlim kao da je to najnormalnija stvar na svetu...kao da sam te toliko put grlila u drugim svetovima. Nisam ti umela objasniti da si jednim osmehom uspeo da pokosiš bršljen oko mog srca. Nisam imala hrabrosti... A želela sam i trenutak me je delio od želje da spustim usne na tvoje slepoočnice...strah taj tihi pratilac zaustavio je i moje reči,moje ruke i telo. Ipak sam ja tatina princeza i gordost mi nije dala napred. Na dnu čaše odgovora nije bilo. A svoju želju,svoje „znam“ sam sakrila duboko u sebi. Srce je mozda i htelo da vrisne,kucalo je najjače da bi nadjačalo strah...ali u borbi sa njim izgubilo je bitku. I zato sada piše... Ipak su olovka i papir njegov davno zaboravljeni teren.
I daću ti ove reči,jer moć govora nestala je u izgubljenim bitkama. Poslušaću srce...ovaj put. Pa,iako me izneveri...neka... Ono je počelo da kuca,da se budi. Pružiću mu zrak i neku novootkrivenu nadu,tako malenu i skoro nevidljivu. Čuti i jedan njegov otkucaj,vrednije je od svih dana provednih u tišini.
A ti učini sa ovim rečima šta ti je volja. Ponesi ih kao trofej iz najtežeg lova. Raspi ih kao uvele latice po poljima mojih nadanja. Ili ih zagrli jako,stegni ih najjače i čuvaj...Ne daj nikome da razotkrije njihovu lepotu i moć. Daću ti ove reči,a ti ih nosi kao najlepši orden na grudima svoje jačine.

Plašim se...

Plašim se...
Ne,nevolim te to znam i
to me neplaslši.
Plašim se emocija
koje se kovitlaju u meni.
Plašim se svog tuznog pogleda i
ruku praznih bez tvog zagrljaja.
Plaši me jutro bez tebe,
usnivanje bez tvojih reči,osmeha.
Plaši me ovo kratko vreme i
čuđenje i ne znam šta,kud.
Plašim se da tebe neuplašim i
da nenestaneš.

Plašim se ponekad hladnoće u tvom glasu,
ravnodušnosti.
Plašim se da se nesnalaziš,
da ćeš se uspaničiti i nestati.
Plašim se da nećeš umeti da ispratiš moje emocije.
Plašim se da nećeš moju želju i dodire razumeti.
Plašim se da ćeš nestati,
pre nego smo išta i uspeli.
Ali ono zbog čega drhtim,
što me tera da mislim onoliko koliko ti neželiš,
što mi noćima neda sna.
Plašim se da ćeš nestati iz mog života onako skroz,potpuno.
A onda se plašim da li ću ja umeti bez tebe…

Baš takav

Treba mi neko dobar.

Neko  plemenit.

Neko lep i osećajan.

Treba mi
neko ko ume da voli i
ima širok zagrljaj.

Maštam o nekome

na čijem ramenu spavaju zvezde.

Nekome ko je požrtvovan i empatičan.

Treba mi neko elokventan i duhovit.
Sanjam nekog prodornog i izdržljivog.
Željna sam nekog prijemčivog i osećajnog.
Tragam za nekim sa manirima i domaćim vaspitanjem.
Nekim snalažljivim i obrazovanim.
Kraj sebe trebam nekog odgovornog i druželjubivog.