Poslednja pesma o tebi...

Ta noć je bila tako obična,

nalik svakoj pre nje.

U vazduhu se ništa nije osećalo,

predoseća nije bilo.

Spokojna sa tobom u mislima,

savršeno mirna.

A onda se desilo...

Ne, nije to bio grom iz vedra neba,

nije bilo bleska.

Tog trena,

planeta je stala,

svet je izgubio boje.

Tektonski poremećaj,

sve je sasekao u trenu.

Dalje nisam umela...

Nisam hodala,

zemlju nisam doticala.

Disala sam i srce je kucalo,

ali života nije bilo.

Oči su promenile boju,

pogled uperen ko zna gde.

Sve je stalo...

Strah je postao lajtmotiv svakog dana.

Mislila sam da tada počinjem da pišem

poslednju pesmu o tebi.

Sunce je nastavilo da se rađa svakog jutra,

ali mesec je donosio san i spokoj.

Nisam brojala dane,

mirno sam posmatrala smenu godišnjih doba.

Seme nade polako je počelo da pušta izdanke i da blaži ranjenu dušu.

Da li je imalo smisla?

Ne znam, pustila sam nadu da cveta lagano.

Dok sam došla sebi,

pocepali smo bezmalo šezdeset pet listova kalendara.

Okrenula sam se i shvatila...

Poslednje pesme o tebi nema.

Rastanci ne postoje.

Svaki naš rastanak je samo poziv za novi početak.

Uvek ono naše: "Najjače!"

Nikada sa sigurnošću da li je to poslednji put...

🐞

Tamo gde ljubav počinje

Dan je lagano ustupao mesto vreloj noći,

skriveni od pogleda

za nas svet je stao.

Čuvao nas je gromovnik,

kao nekakvom čarolijom spojio nas je.

U prošlim života grlili smo se,

to nismo znali.

Naše duše prepoznale su se.

Gledala sam te i pitala šta se događa,

zašto je planeta zaustavila svoj hod,

kako su kazaljke stale,

koja te je vihor doneo u ovo vrelo predvečerje.

Pitala sam se gde si se krio sve ove godine,

a kao da sam tvoju sen tražila decenijama.

Šta se to zbiva sa mnom, sa nama?

Zašto moj osmeh, izazove tvoj?

Zašto tvoj pogled, dozove moj?

Odakle te sile, koje nas nagone da pričamo bez reči?

Da li ovo počinje ljubav?

Plašila sam da te dodirnem,

nisam znala da li stvaran.

Da li si samo nedosanjan san?

Lagano, poput letnjeg povetarca 

dodirnuo si me i rekao,

rekao tako tiho i lagano,

kao da duša šapuće.

Ne, nisi želeo da izgovoriš naglas,

ali sa usana je skliznulo

"Ti si moja duša"....

U magnovenju,

ne znam da li te čujem

ili još snivam...

Jedno je bilo sigurno,

tu je počela ljubav...

🐞

Susret...

 Pamtim svaki osmeh, svaki tren. To sećanje je tako živo.

Sunčano nebo prošarano po kojim oblačkom, u vazduhu osećaj nadolazećeg toplog perioda, zagraljaj, zajednički osmesi, "Sad ... ..., pa ćemo se viđati češće", pogled u retrovizoru, mahanje i zvuk sirene koji i danas čujem u uhu.

Naredni susret... suze su zamenile smeh. Potoci suza, zbunjenost, začuđeni pogledi i nada...pogled u daljinu sa verom da  sve će nekako doći na svoje. Kako? To je u tom trenu bila nepoznanica, ali vera se usadila u naša srca i nije imala nameru napustiti nas.

Od tada prelistali smo, za početak, bezmalo šezdeset i pet listova kalendara.

"Osmeh se vratio u grad". Gledamo se, često bez reči, osmesi pričaju umesto nas.

Brižnost je i dalje tu i pripadnje baš tu gde treba da bude.

Susret na odlasku.

Ne, ne rastanku...rastanci ne postoje.

Svaki naš rastanak je samo poziv za novi početak. Nebo puno pahulja i jedno: "Vidimo se".

Nikada sa sigurnošću  da li je to poslednji put...

🐞

Napisaću ti pesmu...

Napisaću ti pesmu,

ali ne znam hoću li umeti.

Osmeh se ne može utkati

u sonet.

Za sav merak koji donosiš

ne postoje sintagme.

Prekrasnim bojama kojima toniraš moj život,

ni slikar najspektakularniju sliku naslikao ne bi.

Ne postoje četkice,ni toliko nijansi da naslikaju taj trenutak kad sunce tvog osmeha ugledam na nebu života.

Ni u najiskrenijim molitvama,

ne bih mogla izraziti zahvalnost što te je Bog doveo na moj put.

Sva krasota sveta ne može stati u ovih stihova nekoliko,

jer ovaj svet činiš jednostavnijim mestom za život.

Tvoja hrabrost zasenila bi svakog viteza.

Sve svetlosti planete ne mogu zamračiti svetlo koje pružaš zemlji.

Još se nisu rodile reči da završim ovu pesmu...

Ali napisaću ti pesmu,

iako ne znam hoću li umeti....

🐞