Ta noć je bila tako obična,
nalik svakoj pre nje.
U vazduhu se ništa nije osećalo,
predoseća nije bilo.
Spokojna sa tobom u mislima,
savršeno mirna.
A onda se desilo...
Ne, nije to bio grom iz vedra neba,
nije bilo bleska.
Tog trena,
planeta je stala,
svet je izgubio boje.
Tektonski poremećaj,
sve je sasekao u trenu.
Dalje nisam umela...
Nisam hodala,
zemlju nisam doticala.
Disala sam i srce je kucalo,
ali života nije bilo.
Oči su promenile boju,
pogled uperen ko zna gde.
Sve je stalo...
Strah je postao lajtmotiv svakog dana.
Mislila sam da tada počinjem da pišem
poslednju pesmu o tebi.
Sunce je nastavilo da se rađa svakog jutra,
ali mesec je donosio san i spokoj.
Nisam brojala dane,
mirno sam posmatrala smenu godišnjih doba.
Seme nade polako je počelo da pušta izdanke i da blaži ranjenu dušu.
Da li je imalo smisla?
Ne znam, pustila sam nadu da cveta lagano.
Dok sam došla sebi,
pocepali smo bezmalo šezdeset pet listova kalendara.
Okrenula sam se i shvatila...
Poslednje pesme o tebi nema.
Rastanci ne postoje.
Svaki naš rastanak je samo poziv za novi početak.
Uvek ono naše: "Najjače!"
Nikada sa sigurnošću da li je to poslednji put...
🐞
Нема коментара:
Постави коментар