...volio sam...

Rekao si:"Volio sam"...ali tvoje oči drugačije su sjale.Kad rekla sam ti:"Volim te"...tvoje oči postadoše iskrene i zagrljaj setan...uz uzdah sišlo je sa tvojih usana :"Žao mi je"... Bolelo je...ali i dalje i ispod ovog tuđeg neba pred san molim se...

http://www.youtube.com/watch?v=EghFszJEieU&feature=BFa&list=UULqfDA2San6JNCkKig_V_Ug&lf=plcp

Najboljem dečku...

foto by:Z.Mojsin

Nekad se prosto izgube reči...u vrtlogu emocija čovek samo zanemi,pogleda tuznog i lica skamenjenog od bola. Ne,nisam pesnik i neću to biti čak ni za tebe. Samo boli,a bolu je nekako lakše kad se izlije u ove redove. Ne,nije to ljubav...veze to nema sa tim...Ali,ja ipak ne umem da opišem ovaj tup osećaj u stomaku,u grlu ponor,a vazduha niotkuda...Možda je to samo predosećaj...ženska intuicija rekao bi neko da se napravi pametan... Ali ne ja znam da ćeš je noćas sanjati... Nisu džabe sve one pesme,svi oni stihovi tužni... Mozda je i voliš...hm...ko bi to ikada očekivao od tebe. Sve su one,pa čak  i ja,dobijale samo mrvicu tvog pogleda,poneka je dobila i strast,neka je čak imala sreću da okusi i neku nežnu reč...izgovorenu toliko puta da više deluje savršeno...Ali ko zna kako je ona uspela da raspukne kamen tvoje duše i polovinu odnese sa sobom...tako mi se čini.. Delovao si tako slomljen sa jednom tako prostom recenicom"Družili smo se"... Nekad sam mislila da umeš i možeš da voliš,nekad mi se činilo da su tuđa srca za tebe samo lutke od porcelana,koje kada se izigraš sa njima jednim laganim potezom tresneš u zid da se raspše u hiljadu komadića... Znam slični smo,kako ja to kažem kao braća bliznaci, i znam kako ja ljubomorno čuvam svoje boli negde na dnu svog bića i kako sitnica ume da me pomeri iz koloseka...ali nekada mi se čini,baš kao ove noći,da si ti samo jedan veliki plišani meda kome su srce uzeli ili oteli ili mozda poneli za sobom,a ti tužan i dalje čekaš da se ona vrati,pružiti ti ruku i pomogne da ustaneš sa hladnog tla...Eh...šta bih dala da je bar neka misao o njoj promašila i došla na moju adresu... Neki od nas,baš kao i ja noćas,kao i čitavog života osuđeni su da budu na klupi za rezervne igrače... Život nedaje povratne karte,hrabro sam jednom izgovorila...da sam samo znala koliko sam u pravu...

Moj si ceo svet....:)))

Moja si poteba i smisao.

Moj si uzdah i drhtaj.

Moja si noć i bol.

Moja si čežnja i nada.
Moja si želja i molitva.
Moje si jutro i svaki moj dan.
Moj si slatkiš i svaka misao.
Moj si uzdah i snaga.

Moje si srce u ritmu tvog sto kuca i duša koja se nada.

Moja si ljubav i svaki zagrljaj.
Moja si svaka reč i usne kad zaneme.
Moja si slika i moja poruka.
Moja si sreća i nostalgija.
Moj si pogled i oci kad sklope se.
Moj si i sitnice što sećaju.
Moj si poziv i melodija kad pozivaš me.
Moja si sifra i verni „čuvar“ ekrana.

Moj si korak i trk.

Moje si čekanje i tvrdoglavost.
Moja si ludost i beznadežnost.
Moj si flim i snimak.
Moja si beba i uvek moja beba.
Moja si šala i bezobrazluk.
Moj si osmeh i poneke ružne reči.

Moj si sunce i nebo posuto zvezdama.
Moj si praznik i moja atmosfera.
Moja si zora,podne i moje veče.

Moja si pesma i svaka nota.
Moj si ceo svet....:)))

I sta sad?

Sve je počelo nenadano,pa lepo i na kraju fantasično. Da,baš tako na kraju je fantastično očajno i poražavajuće. Bila sam tvoje rame za plakanje,slušala te,tešila,saosećala se,delila tvoj bol na pola u nad da će ti tako biti lakše i da ce proći. Bio si kao maleni dečak,sa tužnim pogledom i tražio si nekoga,nešto...Naivno,žensko!!! Utešila sam te,podelili smo bol,ozdravilo je tvoje ranjeno srce. Ali nesvesno tada si „porastao“,dobio injekcije samopuzdanja,krila su porasla,a i nosić se zario visoko u nebo. Bez obzira na sve,nisam želela tebe,vezu,vezivanje,ništa od toga. Nisam te zamišljala kraj sebe,nisam to želela. Samo je sad meni bila potreban injekcija samopuzdanja i malo nežnosti da život učinim podnošljivijim. Pričali smo o tome,mnogo puta sve sitnice kroz razgovor prošli i složili se da ćemo oboje iz svega izvući ono što nam je potrebno i da ce nam život uz to svakako biti podnošljiviji. Pružio si mi trunčice nečega...što ličilo je na nešto lepo i spokojno. A onda,što si brže mogao...pobegao si. Toliko sam puta premotavala film u glavi,pitala se gde sam pogrešila,šta sam rekla ili učinila,poruke su ostale neodgovorene,na pozive se nisi javljao,kompjuter je „mirovao“...Uspela sam da dođem do tebe,ali naišla sam samo na zid ćutanja... Ogovore na pitanja nisam dobila,gledao si me,mazio i opet pobegao...Sve se ponovilo. Nestao si ponovo,ali kao da si se za ten vratio,rekao si da je prošlo i da je sada sve ok... Istorija se ponovila...ponovo beg...Poruke i dalje ostaju neogovorene,na pozive ne javljaš se,komjuter je sad skroz“otupeo“...i isto pitanje sa početka.
I sta sad?