Dozovem te u san...

 Kad nema te i

ne mogu da dodirnem te,
dozovem te u san.

Kad ne mogu da zagrlim te i
mirno usnijem na tvom ramenu,
dozovem te u san.

Kad nema tvog osmeha i
sjaja u oku,
dozovem te u san.

Kada nema spokoja i
radosti,
dozovem te u san.

Kada nema šapata i
reči tvojih najnežnijih,
dozovem te u san.

Kada tišina postane prejaka i
u mislima odvazanja samo tvoj glas,
dozovem te u san.

Kad nedostajanje postane prejako i
osetim fizičku bol,
dozovem te u san.

I kada dozovem te u san...
tu je mir i sve na svom mestu je.

I kada dozovem te u san...
grlimo se jako i gledamo dugo.

I kada dozovem te u san...
osmeh je tu najdraži i pogled pun topline.

I kada dozovem te u san...
vreme kao da stalo je i samo mi u celom univerzumu.

I kad dozovem te u san...
za ruku držiš me i ceo svet postane moj.



I kada dozovem te u san...
ti često ***** ...i onda shvatim da sve je samo san...

🐞

Zauvek...

 Zauvek ostaće u meni ta noć. 

Noć koja je ostavila pečat bola i besmisla. 

Zauvek ostaće u meni taj tren.

Tren nemoći i srušenih očekivanja. 

Zauvek ostaće u meni taj pogled.

Pogled na srce raspuklo i ruke krvave od posečnih nadanja. 

Zauvek ostaće u meni taj uzdah.

Uzdah izgubljnih snova i propuštenih prilika. 

Zauvek ostaće u meni trud.

Trud za neko naše nebo i sunce na horizontu.

Zauvek ostaće u meni taj tmuran dan.

Tmurno nebo i oluja koja se sprema. 

Zauvek ostaće u meni reči.

Reči zbog kojih su noći besane i pogled besciljan.

Zauvek ostaće osmeh.

Osmeh tvoj najmiliji i oči koje se smeše. 

Zauvek...ako zauvek postoji ...ostaćeš u meni zauvek...

🐞