Kad te zagrlim
kazaljke se zaustave,
vreme gubi smisao.
Kad te zagrlim
planeta stane,
celi svet stane u tvoje šake.
Kad te zagrlim
potonem do najdubljeg atoma svog bića,
i znam da tamo sam sigurna.
Kad te zagrlim,
moja duša istopi se,
baš onako kako se topila u predhodnim životima.
Kad te zagrlim
sve kockice se slože
i nameste se baš tamo gde trebaju biti.
🐞
"Znaš, posle miliona sekundi daljine, poželim samo da podelim sa tobom blizinu i ćutanje. Da isprepletem prste sa tvojima, približim ti osmeh i upijem miris tvog parfema. I da te ljubim. Dugo. Da ti poljupcima ispričam koliko mi nedostaješ kad odeš."
-nepoznat autor-
Počelo je lagano...
Nebo je tog jutra dobilo čudnu boju sive. Oblaci su se skupili,očekivalo se svakog trena.
Iz daljine se već čula grmljavina.
Tek poneka kap kiše skliznula mi je na lice.
"Proći će",pomislila sam.
"Samo budi hrabra i koračaj brže"
"Sve će ovo biti juče",dobacio je još jedan ohrabrujući glas.
Koraci su postali hitriji,ali kapi je bilo sve više.
Htela sam otvoriti kišobran,ali kapljice kao da su postale blagotvorne. Hladile su vrelo srce,unosile mir u uzburkanu dušu. Tek poneka bi se spustila na obraz...suza ili kiša više ni sama nisam bila sigurna.
Hrabrost me je čuvala i kada se strahovit pljusak spustio na drveće. Ubrzano sam hodala i samo čekala da stignem do vrha.
Znala sam da je blizu i silno sam mu se radovala.
Jak vetar počeo je da povija grane drveća.
Smračilo se..
"Budi jaka,hajde,još sasvim malo,izdrži",hrabrio me je moj unutrašnji glas.
Znala sam da moram da uspem,da sam jaka i da je ovo samo još jedna oluja koja će proći.
"Sve ovo predugo traje",đavolčić u meni se pobunio se.
"Znam,čitavu večnost",pokušala sam da ga umirim, "Ali nagrada na vrhu biće vredna."
Poslednjim atomima snage pokušala sam da otvorim kišobran. Šarenilo je ispunilo šumu,ali vetar je silovito zafijukao i odneo kišobran u visine.
Više nije bilo zaklona,ali blaženstvo u srcu nosilo je svaki korak.
Mogla sam stati kraj drveta i sačekati da oluja prođe,ali glas duše koji je u meni budio neustrašivog viteza nadglasao je oluju.
Podario mi je snagu da nastavim dalje.
Bolelo je čitavo telo,borila sam se sa razumom koji mi je postavljao prepreke na svakom koraku. Đavolčić na levom ramenu bio je uporan u nameri da me saplete. Dolazila sam u iskušenje da odustanem. Vetar je bio suviše jak i sa kišom pravio je ogromne kovitlace.
Uletala sam u njih i jedva izlazila na nogama.
Nebo sada nije bilo moj saveznik,štitom osmeha i mačem ljubavi smelo sam se branila. Znala sam da imam najjače oružje,a pogledavši u daljinu videh i da sam vrhu sve bliža.
Odlučna u nameri da ne pokleknem ni pred živim blatom prošlosti,a ni pred olujom straha neustrašivo sam grabila napred.
"Još samo nekoliko koraka,hajde"
"Spržiće te,ludice,odustani...Nije vredno stprljenja. Idemo u podnožje. Tamo je sigurno i mirno",pokušao je đavolčić da nadglasa reči ohrabrenja.
"Osetićeš mir čim dotakneš njegovu ruku. Ne slušaj ovog lucifera".
Sunce je bilo tu,videla sam. Na vrhu, sijalo je neverovatnom jačinom.
Oprezno sam zakoračila i plašljivo mu pružila ruku. Nemirnim očima je pronašao moje od straha zaleđene i jednim blagim pokretom oka ih odledio u tren. Namignuo mi je,pružajući ruku.
Kao po komandi,vetar je lagano utihnuo,kišne kapi postale su nečujne,a nebo su ispunili nežni oblaci.
Dodirnuli smo se sasvim lagano i istog trena izgovorili...
Tvoj osmeh na nebu mog života
otera sve sive oblake.
Pogled otopi led oko srca.
Tvoj glas smiruje sve moje bure.
...... ....... sa tobom je jedan mali praznik.
Od sećanja na naš zagrljaj živim svaki naredni dan...
🐞
Volim kad mi šapućeš...
Približavaš se lagano
osmeh...
nameštam glavu na tvoje rame.
Nalazim najlepše mesto da se ugnjezdim.
Grlimo se...
Tvoj dah na mom licu...
zadrhtim sva u trenu.
Tvoje reči kao da miluju
lagano izgovaraš.
Treperi svaki atom mog bića
za trenutak zastaneš
osmeh...
Zatim nežno nastavljaš
damari mog srca sve su silovitiji...
Volim kad mi šapućeš...
🐞
