Poema o jednoj ljubavi

Bila je tako mlada i ponosna.
Kao dete kada trči cvetnom livadom,srecno,bezbrižno
Kao dete kome je i zrak sunca i bubamara na dlanu dovoljna za radost. 
Trčala je i brala poljsko cveće...
Ne misleći o danu koji dolazi,trazila je leptire u laticima cveća.
Kad-kad bi  legla na travu i dugo gledala u sunce koje zalazi.
Bila je tako spokojna i mirna.
Kao beba blažena u rukama majke.
Zagrljena i čuvana sa svih strana...eh,da je znao neko kuda su je misli odvodile.
A kada bi okice svoje veselo otvorila,nakon dugog sna. Majka je bila tu.
Pružena ručica,poljubac i ceo svet bio je njihov.
Bila je tako nasmejana i  vedra.
Kao dve malene drugarice u parku.
Još uvek malene da bi  razumele,ali znale su da se vole beskrajno.
Dugo bi se ljuljale zajedno,držeci se za ruke.
A onda bi jedna skočila i sa osmehom pozvala drugu.
Nisu bile potrebene reči,osmeh je govorio.
Podelile bi i poslednji kolač,a onda bi krenuo trk.
Jurile bi se,zastajkivale,smejele...
Njihov smeh bio je melem.
Bila je tako uskusna i sočna.
Kao prve breskve tog leta.
Mekoća koja se osecć pri svakom zalogaju i slast kada se spuste niz grlo.

Bila je tako zdrava i jaka.
Kao drvo sa jakom krošnjom i dubokim korenom.
Najjači vetar kad bi duvao,samo kao da je milovao grane.
Odolevala je svim godisnjim dobima.
Bila je tako prozirna i pitka.

Kao planinski potok u letnja jutra.
Hladan,ali dovoljno vreo da zapali svaciju dušu.

Bila je tako maštovita i radosna.
Kao devojčica koja priča sa svojim lutkama.

Samo njima znane tajne i osmeh.
Bila je tako bezvremenska i bliska.
Kao pedeset svećica na torti za zlatnu svadbu.
Spokojne ruke i osmeh.
Bila je tako govorljiva i lepa.
Kao maleni dečak koji je tek otkrio čari reči.
Smešak na njegovom licu i priče koje se nikada ne završavaju.
Bila je tako strasna i čulna.

Kao dvoje ljubavnika nakon dužeg vremena razdvojenosti.
Samo zagrljaj...zagrljaj koji brani od čitavog sveta.

Bila je tako dostojanstvena i životna.

Kao stara dama sa šeširom,gospodskog držanja.

Puna vedrih priča iz mladosti,ali i dalje željna svakog novog dana.

Bila je tako harmonična i ostvariva.

Kao najlepši plan za letovanje na dalekoj obali.
More,sunce i beskrajno duga obala.
Bila je jaka,najjača u celom univerzumu.
Spojenih  dlanova,pogled pun ljubavi i zagraljaj u koje stane čitav svet.
Bila je jaka...

Ali nije bila jača od smrti...
Na slabašnim nogama držala se još malo,gorak osmeh,suza u oku,lica bledog,a srca zanemleog od bola. Sa dušom koja se kida u hiljade sitnih komadića,a komadići dovoljno veliki da razore sve sto se godinama gradilo i u šta su uloženi sati i dani beskrajne nežnosti. Duša se razorila,jos ruka pružena... „Budi mi dobro“ ...

Sklopila je oči....
Umrla je jednog jutra,jednog leta gospodnjeg...