Prosao je sat iza ponoći,budna
sam...moj ludi bioritam. Zoveš me,a nadala sam se,očekivala da nećeš. Svaku
tvoju laž znam..toliko puta je ponoviš da nekad zazvuči mi kao istina. Pričamo
dugo skoro čitav sat. Lažeš me,iako znaš da ti ne verujem. Smejemo se,a znaš da
osmeh je samo maska. Stiže ti poruka,čitaš mi. Pretpostavljam da je neka cica i
bila sam u pravu. Poruka je "cirkularna",znala sam sadržaj čim si poćeo. Govorim ti da joj odgovoriš,pričaš mi
vašu pricu,kažeš da samo je zanimacija. Koja po redu,pitam se. Nastavljaš da me
lažeš...pričaš o dolasku,da želiš da me zagrliš,maziš se rečima. Opet stiže
poruka,ista cica i slična"cirkularna"poruka. Ne odgovaraš joj. Nisam
ljubomorna,znam te i znam da je to kod tebe tako prirodno. Nedostaje ti ljubav,želiš da se zaljubiš,da te neko voli. A ja se pitam lažeš li mene ili sebe.
"Samo je nostalgija i samoća proradila. Sve ce biti isto kad se
probudiš",govorim ti,a tako se nadam da možda ovoga puta neću biti u
pravu.. Boli svaka reč,ali onako tupo,podmuklo. Znam te i znam da će sve
proći...i uvek mislim da je prestalo. A onda se pojaviš kao tmuran oblak da mi
pokvariš dan,da sve znakove ka sebi okreneš. Nestalan si..."lelujaš svuda"kako ja to volim da kažem. Skori odlazak na put...ponovo...probudio
ti je nostalgiju. I kao po nekom nepisanom pravilu okrećeš se meni,znaš da ćeš u mojim rečima i smehu naći utehu i zagrljaj...makar me čuo samo preko
telefona. Uspavao si se i otišao u san. A ne znaš da sam ja još uvek budna i da
ne smem da sklopim oči. Sanjaću te,kao uvek posle ovakvih razgovora. Probudiću
se sa nadom i bolom,trajaće znam neko vreme. A onda će me svakodnevica vratiti
u realnost i podsetiti me da je sreda odavno prošla,a da ti po staroj dobroj
navici nisi došao. Doćiće i vreme za put,otićićeš uz gomile opravdanja i
naćićeš hiljade razloga. A kada te opet"pukne nostalgija"znaćeš na čija vrata da zakucaš.
Ironijo života...
Ironijo života...
