Prvi put posle ko zna koliko godina...poželela
sam nekog da poljubim...Iako ne znam ga samo da spustim glavu na njegovo
rame...da pomilujem mu lice i izbrišem tugu iz oka...Posle toliko
godina...nešto u meni je počelo da se budi...lagano,sasvim lagano...Zaboravljeni
osećaji i duša kao da lagano otvaraju oci,pružaju ručice i spremaju se za nešto novo...Dugo je moje lice
krasila tuga,sad stidljivo se pojavljuje osmeh... Još uvek su to samo naznake
nečeg zaboravljenog...još uvek to nije sjaj u oku...samo iskrica,ali i ona mi
se posle toliko godina cini veličanstvenom... Kao da daje neku novu notu mojoj
ustaljenoj svakodnevnici... Ali tu je i strah...taj tihi pratilac svih mojih želja i nadanja... Plašim se,plašim se čak i glasno da izgovorim svoje misli da
me neko nebi čuo i umesto radosti,vratio mi bol... to nebih podnela... Zato i
sada idem da u snovima trazim spas. Možda ću te sanjati,mozda ne...ko to zna...
Ali svakako od kad mi se šetas po mislima moji su snovi u boji... I sada kada
ti ne znaš i nečuješ...napisaću...tako jednostavno,ali sa uzdahom...Laku noć!
Ljubim te!
